Novi Marijupolj? Grad u prahu i pepelu; "Rusi su pred vratima"
Rusi i Ukrajinci danonoćno se bore za prevlast u Severodonjecku u Luganskoj oblasti na istoku Ukrajine.
Izvor: Jutarnji list
Skaj njuz piše da je samo pitanje vremena kada će je Rusija zauzeti.
Biće to "pobeda" koja je očajnički potrebna ruskoj vojsci u ovoj fazi rata.
Put do te pobede, kao što je bio slučaj sa zauzimanjem Marijupolja, popločan je leševima građana Severodonjecka.
U želji da zauzmu Severodonjeck, Rusi su ga praktično ubili granatama i projektilima.
Jedine emocije koje se u njemu trenutno mogu osetiti i videti su strah, očaj, tuga, bes i bes. Grad je skoro umro, prenosi "Jutarnji list".
Novinari Skaj njuza javljaju da građani sve teže dolaze do hrane i vode. Stariji ljudi oprezno šetaju ulicama, neprestano gledajući u porušene zgrade sa kojih postepeno otpada komad fasade.
Onima koji još nisu otišli iz grada očigledno je neprijatno što sada žive na rubu egzistencije. Štaviše, stide se. "Nemojte nam pokazivati. Ne želimo da svet vidi kako živimo", rekli su nekoliko puta za Skaj njuz.
Iz njih jednostavno izvire bes. Nemaju penzije ni gorivo za generatore, pa žive u mraku. Nemaju ni hleba. Ljuti su jer se osećaju napušteno. Neki su vikali na novinare Skaj njuza jer Britanija šalje oružje Ukrajini kako bi uzvratila agresoru. Drugi su vikali jer su mislili da nije poslala dovoljno da okonča rat. Većina argumenata građana Severnog Donjecka nije imala smisla, ali neki jesu. Tako to biva kad udari očajanje.
Rusi neprestano bombarduju grad, a otpor ukrajinskih snaga izgleda svakim danom postaje sve besmisleniji.
Guverner Luganske oblasti Sergej Hajdaj rekao je da su ruske trupe prišle toliko blizu gradu da su ga granatirale iz minobacača. "Situacija u gradu je veoma teška", rekao je on i upozorio da su naredni dani kritični.
Ruska vojska se koncentrisala na Severodonjeck jer je taj grad poslednji važan grad u Luganskoj oblasti koji nije pod njihovom kontrolom.
Kada padnu Severodonjeck i Lisičansk, njegov grad pobratim, Rusi će moći da kažu da drže Lugansk, a posle toga će verovatno krenuti u osvajanje druge polovine Donbasa.
Kremlj će zauzimanje Severodonjecka predstaviti kao pobedu, dobrodošlu pobedu nakon što Rusi nisu uspeli da zauzmu Kijev i Harkov. Iznenađujuće, iako grad praktično ne postoji, još uvek ima dosta civila. Kriju se u vlažnim skloništima ili podrumima. Iz njih izlaze samo da skuvaju nešto na otvorenoj vatri ili da traže vodu. Svaki izlazak iz skloništa predstavlja opasnost za njihove živote.
U gradu ima mnogo starijih ljudi. Neki su u gradu jer ne mogu da odu, a drugi zato što ne žele.
Teško je reći zašto bi neko ostao u gradu koji se nalazi između dve zaraćene strane. Mnogi jednostavno ne mogu da nateraju sebe da napuste domove u kojima su odrasli i gde su proveli život. Među njima ima tvrdoglavih optimista, pa čak i hrabrih. Neverovatno hrabrih. "Ovo je moja zemlja. Ovo je naš dom", rekao je za Skaj bivši profesor književnosti Vladimir.
"Moram da preživim za svoju porodicu. Veza između stanovnika Severodonjecka i Rusije je mnogo i duboka. Mnogi građani imaju rođake u Rusiji, mnogi govore i ukrajinski i ruski. Mnogi veruju u rusku propagandu koja im se godinama servira. Mnogi veruju da su Rusi došli da ih zaista oslobode od nacista. Mnogi se jednostavno nadaju da će se rat završiti pre nego što oni umru.
Vladimir se krije od Rusa i njihovih projektila u trošnom podrumu. Većinu dana provodi u mraku. U jedinici ima samo dovoljno goriva da se upali svetlo na trideset minuta svakog dana. Uskoro će ostati bez toga.
Osim njega, u tom podrumu je skoro stotinu ljudi. Njihovi ljubimci su u posebnom ograđenom prostoru. Manja grupa dece je zbrinuta u podrumu. Umesto na krevetima, spavaju na drvenim paletama prekrivenim kartonom i ćebadima. Kakvu privatnost mogu da priušte kačeći ćebad i čaršave između kreveta? Ovu grupu građana predvodi Tanja. Dok su novinari Skaj njuza obilazili podrum, čuli su dosta kašljanja i povraćanja.
"Možete čuti da ovde ima mnogo bolesnih ljudi. Ovo sklonište je izgrađeno u sovjetsko vreme. Mnogo je prašine. Ovde je bilo više ljudi, ali su evakuisani", rekla je ona.
Ali dok hodate po podrumu i govorite drugima da postoji šansa da budu evakuisani i da je to verovatno "poslednja šansa", niko se ne zalaže da se nađe na toj listi za evakuaciju.
Grad održava u životu oko 20 dobrovoljaca koji se vešto kriju od metaka i projektila. Oni i dalje obezbeđuju namirnice i druge potrepštine. Kada mogu, koriste automobile, kojih nema mnogo. Čak su morali da uključe jedan na "žice".
Svaka isporuka u koju se upuste može potencijalno završiti fatalno. Reporteri Skaj njuza su na ulici naleteli na dvojicu penzionera koji su nosili vodu na biciklima. "Moja zemlja umire", rekao je za Skaj 69-godišnji Valerij. "Pobedićemo", dodao je, podigavši pesnicu u vazduh i krenuvši svojim putem.
|
Aleksij isporučuje zalihe u Jarov kolima. "Veoma je opasno", rekao je prilično nonšalantno.
"U čudnoj smo poziciji jer se vozim ratištem. Mnogi se ovde pitaju ko na koga puca", rekao je.
On smatra da Ukrajinci granatiraju i civile. "Mislim da dve vojske ne znaju na koga ciljaju. Policija Luganske oblasti pokušava da organizuje isporuku humanitarne pomoći i evakuiše građane, ali pomoći je sve manje, i onih koji žele da napuste grad.
Najvažniji put zapadno od grada više ne bi trebalo da se koristi jer je preopasan.
Jedan od glavnih mostova između Severodonjecka i Lisičanska je dignut u vazduh. Drugi je preblizu ruskim trupama. Ako neko želi da uđe u grad ili izađe iz grada, mora da koristi treći i poslednji most. Međutim, ni on nije bio pošteđen ruske vatre. Specijalni policajac Vitalij dobro zna šta se dešava u Severodonjecku.
"Ovo je pakao. Kao prvo, rakete padaju svaki dan. Drugo, ima mnogo mrtvih. Treće, imamo humanitarne probleme. Građani nemaju vodu za piće. Moraju da skupljaju i piju kišnicu. Čak imamo dovoljno hrane. Veoma je važno da što više ljudi ide u Lisičansk. Rusi mogu da nas opkole svakog trenutka. Ako nas opkole, onda bi humanitarna kriza mogla da pogodi i Lisičansk. Da, ovo je pravi pakao i mnoga deca su povređena. Ne fizički, već psihički. Oni su deca rata... to je poslednja stvar o kojoj želim da razmišljam i želim da se to desi mojoj domovini. Veoma je loše", rekao je Vitalij.
Dok su novinari Skaj njuza bili u Severodonjecku, u grad su stigli članovi francuske nevladine organizacije "Put oslobođenja" koji su odmah počeli da utovaruju građane u kombi. Ema Iglan, jedna od osnivača ove organizacije, odmah je preuzela vođstvo.
"Išli smo na adrese koje ste nam dali, ali tamo nije bilo nikoga", rekla je ona mladiću koji vodi humanitarni punkt u gradu.
Drugi ljudi koje su članovi Puta posetili nisu želeli da napuste svoje domove. "Pokušali smo sve. Molili smo ih, vikali na njih, govorili im da im je ovo poslednja šansa, ali nisu hteli da odu", rekla je Ema Iglan volonterima na punktu dobrotvora.
Volonteri nisu iznenađeni. Ukrajinci su skeptični. Samo veoma hrabri ili krajnje očajni će pobeći iz grada. Gardijan piše da je guverner Luganske oblasti Sergij Hajdaj rekao da smatra da je prekasno da se organizuje sveobuhvatna evakuacija građana Severodonjecka.
"U ovom trenutku neću vam reći da idete. Reći ću vam da ostanete i da se sakrijete u skloništa. Granatiranje je prečesto i bezbedna evakuacija nije moguća", rekao je Hajdaj.
"Glavni most je dignut u vazduh. Tenkovi su svuda. To znači da linija fronta prolazi kroz grad. Rusi će da opkole grad. Severni Donjeck će pasti i zato insistiramo, molim vas, molite ljude da pođu sa nama. Pokušavamo da im objasnimo da sutra više neće moći da napuste grad i da neće moći da uđu u grad", rekla je Ema Iglan. Učesnici puta su konačno uspeli da utovare manju grupu civila u svoj kombi.
Jedna povređena žena je ubačena u kombi uz pomoć ćebeta. Put će ih odvesti u Lisičansk, odakle će verovatno biti prebačeni na drugo mesto.
Dok odlaze, Ema Iglan im kaže da ne zna da li će njen tim moći da se vrati. Do jedine gradske bolnice koja je još otvorena više se ne može doći. Povređeni se zbrinjavaju na humanitarnom punktu. Među njima su i oni kojima će samo stručna medicinska pomoć spasiti živote. Volonteri daju sve od sebe, ali neki mogu samo da budu previjeni.
Do humanitarne tačke stiže informacija da je kombi francuske nevladine organizacije prestao da radi i da hitno treba naći zamenu.
Na sreću, dva kombija uskoro stižu i evakuacija može da se nastavi. Reporteri Skaj njuza proveli su noć na jednoj od bezbednijih lokacija u gradu. Uprkos tome, čuvala su ih dva policajca.
Gradski zvaničnici i volonteri smatraju da u gradu trenutno ima na hiljade ljudi. Gardijan piše da se procenjuje da u gradu trenutno ima 15.000 ljudi. Čim je sunce izašlo, ljudi su počeli da se pitaju da li će danas moći da napuste grad. Dok se raspituju, padaju granate.
Svima je jasno da su Rusi sve bliži. Britanski novinari su tog dana pratili jednog volontera kako bi isporučili zalihe drugima. Ovog puta to je bio 70-godišnji Valerij. Kada su došli do njegovog stana, njegove komšije su rekle novinarima da privlače previše pažnje.
Dok su novinari Skaj njuza razgovarali sa njegovim komšijama, jedan od njih je udario Valerija jer ih je tamo doveo. Valerij je posle udarca završio na zemlji. To je rat. Komšija udara komšije, zajednice se raspadaju.
Valerijeve komšije Marija i Ivan rekli su novinarima da samo žele da se stvari vrate u normalu. Marija im je rekla da su njihova deca napustila grad i da su sada na teritoriji pod kontrolom Rusije u oblasti Luganska.
"Rečeno im je da odu", rekla je Marija, pokazujući novinarima rupu pored njihove kuće koju je napravila granata. Rekla sam svojoj deci – čekaćemo vas ovde", kroz suze je rekla Marija, znajući da im je verovatno dala obećanje koje neće moći da ispuni.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
